Zlatne godine trka na Ušću

Pre pola veka na novobeogradskom Ušću održavane prestižne automobilske trke koje su bodovane za Kup Evrope. Takmičenje koje je bilo bodovano za šampionat Starog kontinenta trajalo je 1967, 1968. i 1969. godine.

“Oktanska simfonija kraj Save”, glasio je naslov izveštaja u Večernjim novostima sa međunarodne trke na Ušću održane 1968. godine. Po mnogima su to bile “zlatne godine jugoslovenskog automobilizma”. Trke na Ušću je tih godina gledalo na desetine hiljada gledalaca sa plaćenim kartama.

“Početkom šezdesetih godina trke turističkih automobila postale su sve popularnije u Evropi, pa je rođena ideja o takmičenjima na kružnim i brdskim stazama za novu grupu 2 koju su sačinjavali poboljšani serijski automobili. Prvi šampionat održan je već 1963. godine, a mi smo imali svog predstavnika već u Budimpešti, jednu godinu kasnije. Bio je to legendarni novinar Predrag Knežević, prvak Jugoslavije u brzinskom auto-sportu i poznati novinar. Popularni Kneža bio je prvi jugoslovenski učesnik na jednom takmičenju za Kup Evrope”, kaže za Novosti Nebojša Đorđević, autor knjige "Velika nagrada Beograda”.

Sa njim je bio Nedeljko Karleuša, iskusni motociklista, Kneževićev suvozač na relijima, ali čovek koji je istovremeno bio i vešt mehaničar. Tada naš tim nije osvojio bodove, ali je ušao u legendu. Naime, obloge kočnica na “fići 600D” bile su loše i brzo su popustile, Kneža je uspevao da vozi i drži neverovatno četvrto mesto kočeći samo ručnom, i to pri brzini koja je dostizala i do 145 kilometara na čas, i malo je nedostajalo da u takvom vozilu zabeleži značajan plasman, da mu pred kraj nije otpao točak, dok je jurio oko 130 kilometara na čas! Karleuša je potom uspeo da zameni točak, a Kneža je stigao sedmi, uz ogromno poštovanje svih učesnika. Tako je počela da se rađa legenda...

Već 1966. godine u Beogradu su održane međunarodne trke, na stazi oko Kalemegdana. Tadašnja Jugoslavija nije imala prave trkačke automobile i takmičari su uglavnom bili entuzijasti i zaljubljenici, vozili "fiće" uz par skromnih učešća vozača sa drugim markama automobila. Odziv stranih takmičara nije bio prevelik. Te godine pretendent na pobedničko postolje sa brojem jedan bio je Hari Ratklif, Britanac sa crvenim "moris kuperom es". Status favorita je sa lakoćom odbranio jer nije imao jaču konkurenciju, pa je suvereno pobedio.

Zatim dolazi vreme kada je Organizacioni komitet Kupa Evrope u Parizu jednoglasno odlučio da 30. aprila 1967. godine bude održana “Velika nagrada Beograda”. Ovog puta u veliko takmičenje Beograd i Jugoslavija ulaze na velika vrata.

“Odabrano je da se trka vozi na novobeogradskoj stazi Ušće, jer je staza oko Kalemegdana, na kojoj su još 1939. godine vozili Nuvolari, Lang i Fon Brauhič zastarela i nije više pružala uslove za trkanje. Počevši od 1963. godine na Ušću su već održane četiri trke u domaćem prvenstvu, a staza je bila zahtevna i interesantna i vozačima i gledaocima. Takmičari su bili podeljeni u tri divizije, prema radnoj zapremini automobila - prva je bila do 1.000 kubika, druga do 1.600, a treća sa snažnijim mašinama od prethodne”, navodi Đorđević.

Pobednik najjače divizije bio je Đorđo Pjanta, a jedinu senku na ceo događaj bacila je nedisciplina gledalaca koji su se na nekim mestima nalazili previše blizu staze, a pokoji put je i pretrčavali, jer organizator, očigledno, nije bio spreman da dugu putanju po gradskim ulicama obezbedi na odgovarajući način.

Drugi sličan skup održan je 1968. godine kada je, u okviru Beogradskog sajma automobila, u vreme prvog aprilskog vikenda održan “Sajamski reli”, a drugog trka na Ušću. Bilo je oko 40.000 do 50.000 posetilaca, ali odziv takmičara nije bio na očekivanom nivou, pa se na prvom treningu okupilo samo 24 vozača. Posle jednog spora sa domaćim vozačima, koji je brzo i uspešno rešen, na startu se ipak pojavilo 28 automobila. Sve tri divizije vozile su zajedno, a već u prvom krugu bilo je mnogo nezgoda.

Našem Kneževiću je pukla guma pa je sleteo sa staze, vodeći Kvester je u "poršeu" proleteo kroz bale slame, ali je uspeo da se vrati na stazu, a Britanac Nil je prilikom sledećeg izletanja čak uleteo u publiku i, srećom, samo lakše povredio jednu devojku.

“Pobednik Kvester je dobio veliki kristalni pehar i pola miliona ondašnjih, "starih" dinara koje su dodelile Novinsko-izdavačko preduzeće Borba, Fabrika motora 21. maj i Beogradski sajam, pokrovitelji ovog događaja”, podseća Đorđević. “Nažalost, usledila je treća i poslednja trka ovakve, međunarodne reputacije, koja se održala 1969. godine. Tada su beogradski ljubitelji automobilizma videli posebnu poslasticu - trku jednoseda, automobila formule fau”,

Te sezone takmičenje je održano uz direktan televizijski prenos, ali to nije smetalo da se pored staze okupi oko 40.000 gledalaca.

“Istina, prenos je obavljen putem samo jedne kamere. Snimatelj je, ipak, uspeo da pokrije dobar deo staze. Poznati televizijski komentator Dragan Nikitović obraćao se publici putem zvučnika, a nekoliko puta se nehotice umešao u TV prenos i doprineo da gledaoci kraj malih ekrana dobiju nešto više informacija, budući da je zvanični spiker nije bio dorastao zadatku i utopio se u monoton ritam prenosa”, ističe Đorđević.

Najdinamičniji i vizuelno moćan deo priče svakako je bila trka formule fau, koju su činili bolidi jednosedi. To je krajem šezdesetih u svetu bilo veoma popularno trkačko vozilo, koje je imalo serijske motore “folksvagena” od 1.300 kubika. Naravno, naziv ove formule čini početno slovo imena poznatog nemačkog proizvođača automobila.

Trku je obeležilo i učešće poznatog austrijskog vozača Nikija Laude, koji je kasnije postao trostruki svetski šampion u Formuli jedan. Veliki broj poštovalaca ovog asa zaboravio je kako su neki od njegovih prvih koraka na početku karijere bili upravo na beogradskom Ušću.

“Po završetku trke iz divizije jedan, mnogi gledaoci promenili su stranu staze sa koje će posmatrati ovaj događaj, i pritom su naneli dosta blata na asfalt”, objašnjava Đorđević detalje koji su ugrozili narednu trku. “Redari su uz dosta napora uspeli da očiste stazu, a ubrzo posle početka, Lauda je odmakao pratiocima za čak tri kruga. Pa ipak, u poslednjem krugu se okrenuo na stazi i omogućio pratiocu Panklu da trijumfuje”.

Spretni Austrijanac imao je dovoljnu prednost da se vrati na stazu ispred svojih pratilaca i da osvoji utešno, drugo mesto. Tako je jedan od najvećih svetskih asova prvo morao da bude drugi u Beogradu, da bi kasnije tri puta bio prvi na planeti, podsećaju Novosti.