Garaža u Majke Jevrosime 30, u kojoj se danas nalazi Muzej automobila, podignuta je na imanju mase Vlajka Kalenića kao prva moderna garaža u Beogradu. U njoj su se čuvali automobili, ali je služila i kao izložbeni prostor za automobile koji se prodaju.

Zidanje garaže počelo je 23. septembra 1929. godine po projektu i pod nadzorom arhitekte Valerija Staševskog. Vrednost je iznosila oko 500.000 dinara. Zgrada je imala centralno grejanje, perionicu, uređaje za mazanje i održavanje automobila. Kapacitet je bio oko 40 automobila.

Ideja je bila da služi poslovnim ljudima koji sami voze svoje automobile i kojima je jedna ovakva garaža neophodna. Uzori za gradnju bile su slične garaže u Londonu, Parizu i Berlinu.

Beograd je u periodu između dva rata imao više od 20 manjih ili većih garaža. U sklopu garaža su gotovo uvek bile radionice ili cela delatnost vezana za opravku automobila, ponekad i izradu automobilskih delova. Zbog toga su neke od garaža imale industrijski karakter. Držali su ih sami vlasnici ili su ih davali u zakup. Među njima su bile firme "Braća Našimbeni", "Đokić i Vučo", Sekula Zečević. "Autorekord" Milana J. Mijatovića, firma L.L. Redliha "Automobile". Privatne vile i kuće su takođe imale garaže, a često i stanove za šofere.

Prva garaža u međuratnom periodu otvorena je u Kraljevića Marka 7 i njeni vlasnici su bili braća Brkić. Međutim oni su se ubrzo razortačili i osnovali zasebne firme, tako da je firma Aleksandra Brkića stekla industrijski karakter. Slično je bilo i sa garažom Vlastimira Petrovića koji je od 1919. godine imao firmu u ulici Kraljice Marije 21. U početku se njegova firma bavila opravkom fijakera sve dok ih nisu zamenili automobili. Proširivši posao na istoj adresi, ali i u Zemunu, Petrovićeva firma je stekla industrijski karakter.

Garažu Alekse Aleksića u Grobljanskom ulici kupio je inženjer Aleksandar Dragićević, zastupnik Forda. Zidanje ove garaže počelo je jula 1922. godine, a okončano je 1. decembra 1925. godine po projektu i pod nadzorom arhitekte Valerija Staševskog. Vrednost građevine iznosila je 2.500.000 dinara. Zgrada je imala prizemlje i sprat. Pored garažnog prostora u prizemlju je bila radionica i magacin, a na spratu su uz garažu bila i dva dućana. Između dva sprata postojao je lift za automobile. Prizemlje je bilo rezervisano za popravke, a sprat za garažiranje i prodaju automobila. I ova garaža je imala industrijski karakter.

Od većih garaža u Beogradu je radila i "Central" u Majke Jevrosime 32. Poznati inženjer i ruski izbeglica Jakob Kozinski zidao je garažu na imanju Zadužbinskog odeljenja Ministarstva prosvete. Prema ugovoru posle 30 godina zgrada je trebalo da postane vlasništvo Ministarstva prosvete, ali već 1931. godine Kozinski je prijavio prestanak rada. Garažu je za 90.000 dinara prodao Luki Nikoliću. Ova garaža je imala kapacitet 50-60 automobila. U njoj je obavljano pranje kola, imala je svoju mehaničarsku radionicu i prodavala je benzin i ulje.

Osnivač Muzeja automobila Bratislav Petković ističe da je karakteristika ovog muzeja to što se nalazi u objektu koji ima istorijski značaj. "Muzeološko pravilo je da se objekat, koji je zaštićen, vrati prvobitnoj nameni. Muzej je ispunio taj uslov. Po tome je jedinstven. Važna karakteristika muzeja je da je 90 odsto zbirke panorama onoga što se u automobilzmu događalo na prostoru bivše Jugoslavije od početka 20. veka".